Pored popularnog jpeg formata, postoji mnogo drugih formata slika u kojima možete da sačuvate fotografije i slike. Na primer, kada čuvate datoteku kao png i šta radite sa eps datotekom? U ovom članku razmatramo smisao i besmislicu svih uobičajenih formata fotografija i povezanih problema kao što su rezolucija i kompresija.
Vaš računar sadrži slike u različitim formatima datoteka. Fotografija koju preuzmete sa kamere obično se čuva kao jpg, dok je slika koju preuzmete sa interneta često u png formatu. U ovom članku počinjemo sa fotografisanjem, jer ovde već mnogo odlučujete o fotografiji. Saznajemo istine i neistine o rezoluciji, kompresiji i pikselima. Zatim razgovaramo o standardnim formatima slika, formatima slika zavisnim od programa i formatima slika budućnosti.
Prvi deo: Snimanje fotografije
1. Podešavanje u kameri
Kada govorimo o formatima slika, postoje dva svojstva po kojima ih možemo lako razlikovati: sa i bez zlonamerne kompresije. Na primer, jpeg i neobrađeni foto format.
Svi digitalni fotoaparati čuvaju fotografije u jpeg formatu. Kada snimate fotografiju digitalnom kamerom, možete odrediti kvalitet sačuvanih fotografija. Ako odaberete visok kvalitet onda se primenjuje mala kompresija, sa nižim kvalitetom ima mnogo kompresije. Kako se koristi veća kompresija, veličina (u MB) se smanjuje, ali se gube i detalji sa fotografije.
Digitalni SLR fotoaparati i napredna klasa kompaktnih fotoaparata podržavaju sirovi format pored jpeg. Ovaj format čuva slike sirove i neizmenjene i koristi samo oblik kompresije koji ne gubi nijedan detalj (pogledajte korak 2). Ne samo da ovo održava kvalitet slike optimalnim, već se neobrađene datoteke takođe mogu bolje uređivati u softveru za uređivanje fotografija. Sve informacije o slici, sa tačnom gradacijom boje svakog piksela, i dalje su netaknute. Kao rezultat toga, na primer, pogrešnu ekspoziciju ili balans belog na fotografiji je lako kasnije ispraviti. Ovo nije moguće sa fotografijom u jpeg formatu.
2. Rezolucija i kompresija
Pretpostavimo da se fotografija sastoji od 5000 k 4000 piksela, onda je to datoteka rezolucije 20 megapiksela. Većina datoteka sa fotografijama je tipa RGB (crveno-zeleno-plavo), koristeći 3 bajta informacija o boji po pikselu. Veličina takve datoteke je stoga 60.000.000 bajtova, odnosno 60 MB. Pošto 60 MB po fotografiji predstavlja ogroman gubitak kapaciteta za skladištenje, fotografije se uvek kompresuju tako da se smanjuju. Što se više kompresije primenjuje, više fotografija može da stane na memorijsku karticu.
Postoje dve vrste kompresije: bez gubitaka i sa gubicima. Samo kompresija bez gubitaka nema negativan uticaj na kvalitet slike. Pametni algoritam pravi razliku između logičkih i nelogičnih podataka, pri čemu se redosled preuređuje. Na primer, ako fotografija sadrži 10.000 potpuno belih piksela, potrebno je znatno manje prostora da se zapamti oblast na kojoj se ti beli pikseli nalaze nego da se sačuva lokacija svakog pojedinačnog piksela. Ovo je nedestruktivni format kompresije koji se takođe koristi sa zip datotekama. Sve informacije o slici ostaju netaknute, tako da se kvalitet ne pogoršava. Veličina se može smanjiti sa 60 MB na približno 20 MB.
Drugi metod kompresije je gubitak. Na ovaj način dolazi do gubitka kvaliteta, ali pri umerenoj upotrebi to je jedva primetno. Na fotografiji, na primer, 100% beli pikseli i pikseli koji su joj veoma blizu (i oku se ne razlikuju) čuvaju se kao jedna boja. Svetli tonovi koji su veoma bliski beli su spojeni, kao i tamni tonovi sa crnom. Na primer, plavo nebo koje se sastoji od 100.000 gradacija boja je smanjeno na 30.000 gradacija. Ista datoteka od 20 megapiksela iz našeg primera se zatim smanjuje na približno 5 MB (12 puta razlika u odnosu na nekomprimovanu datoteku od 60 MB). Razlika je obično jedva primetna, ali postoji. Kompresija sa gubitkom je uvek destruktivna, odnosno smanjuje se kvalitet. Šteta zavisi od stepena kompresije. 5 MB jpeg fotografija se takođe može smanjiti na 500 KB uz zadržavanje rezolucije, ali će se tada izgubiti mnogo informacija o boji. Ovo se uglavnom ogleda u ravnim delovima, kao što je nebo. Kompresija je veoma nepoželjna za štampanje visokog kvaliteta, kao što je veličina postera ili u sjajnom časopisu.
Primer destruktivne jpeg kompresije. Fotografija sa leve strane je sačuvana sa standardom kvaliteta od 90% (4 MB), a fotografija sa desne strane sa 10% (450 KB). Kompresija stvara takozvane artefakte sa blokovitim pikselima i mrljavim gradijentom boje.
Megapiksela
Trenutna generacija potrošačkih kamera sadrži 12 do 20 megapiksela. Da biste utvrdili koliko vam je potrebno, važno je da znate šta tačno znači „megapiksel“. U principu, broj piksela se često smatra standardom kvaliteta, pri čemu važi „što više, to bolje“. Ova izjava je, međutim, prilično zastarela, jer je razlika u kvalitetu između kamere od 12 i 20 megapiksela često minimalno vidljiva (i takođe jako zavisi od senzora i sočiva koji se koristi). Broj megapiksela uglavnom govori nešto o mogućnosti štampanja velikih slika. Na primer, fotografija od 2 megapiksela je više nego dovoljna za štampanje na standardnoj veličini fotografije 10 puta 15 centimetara. Za štampu na formatu A4 obično vam je potrebno oko 4 megapiksela. Ako nameravate da napravite još veće otiske, potrebno je da imate više megapiksela. Reklamni materijal ili objavljivanje u časopisima zahteva još veći kvalitet štampe. Ovo se obično izražava u dpi (tačke po inču) ili ppi (pikseli po inču).
Tabela ispod daje pregled broja megapiksela (MP) potrebnih za štampanje slike. Ovde razlikujemo razuman kvalitet (150 dpi), dobar kvalitet (200 dpi) i super kvalitet za sjajne časopise ili visokokvalitetne postere (300 dpi). Ovo je samo smernica, jer kvalitet dobre fotografije zavisi od više faktora nego samo od megapiksela. Štaviše, što je poster veći, to je veća udaljenost sa koje će se gledati. Veliki poster ne mora nužno biti odštampan pri 300 dpi. Zahtev se takođe razlikuje u zavisnosti od vrste štampe. 150 dpi ili manje je dovoljno za štampu na platnu, tako da (oštra!) fotografija od 6 megapiksela može biti pogodna i za štampanje, na primer, jedan po jedan metar.
